ADVERTISEMENT

Ova dva trkača su probila dvosatnu barijeru u Londonu, piše Euronews.

Muški maraton je ušao u novu eru. Do sada, nijedan sportista nije istrčao ispod dva sata u zvaničnoj trci. A onda je ovog vikenda konačno probijena ta barijera, i to ne jednom, nego dva puta.

Sabastijan Save iz Kenije i Jomif Kejelča iz Etiopije ući će u istoriju kao prvi koji su završili trku od 42 kilometra za 1:59:30 sati i 1:59:41 sat. I dok je legenda trčanja Eliud Kipčoge bio prvi koji je postigao maraton ispod 2 sata pod kontrolisanim uslovima, Save i Kejelča su prva dvojica koja su to učinila u zvaničnoj trci, u Londonu.

Pitanje je, kako je ovo sada bilo moguće? Šta je dovelo do ove velike prekretnice u istoriji trčanja?

U elitnim sportovima, rekordi nikada nisu izolovan događaj. Postoji toliko izuzetnih sportista da je malo verovatno da se uspesi poput svetskih rekorda mogu pripisati samo talentu.

Nakon Londonskog maratona u nedjelju, Save je rekao da ga je atmosfera u gradu, gdje su stotine hiljada ljudi došle da bodre 59.000 učesnika, navela da se osjeća „voljeno“ i tako doprinijela njegovom zamahu.

Navijanje, vrijeme… i još nešto

Save je takođe rekao da je trčanje sa Jomifom Kejelčom, koji se takmičio u svom prvom maratonu, bio jedan od faktora koji su mu omogućili da trči tako brzo.

I dok psihološko stanje i pejsmejker očigledno igraju ogromnu ulogu, stručnjaci kažu da je cijeli sistem doprinio ovom rekordu.

Adam Jansen, mladi trkač koji je postao analitičar trka na Jutjubu, rekao je da misli da su tri faktora doprinijela rezultatima: Odlično vrijeme - između 10 i 15 stepeni sa malo vjetra, „ludi“ atletizam i tehnologija. I Save i Kejelča nosili su nove cipele koje teže samo oko 97 grama.

Jansen je primijetio da četiri od prvih pet muških trkača koji su završili Londonski maraton sponzoriše isti brend. Tigist Asefa je nosio iste cipele kao Save i oborio je svjetski rekord samo za žene na Londonskom maratonu.

Naglasak na tehnologiji ponavlja i Janis Pitsiladis, direktor Centra za nauku o vežbanju i medicinu (CESAME) na Hongkonškom baptističkom univerzitetu. Ni trening, ni ishrana, ni razvoj antidopinga se nisu dovoljno promijenili da bi objasnili maraton ispod dva sata u ovoj fazi, napominje on.

Iako granice ljudskih performansi i čistog sporta nisu fiksirane, „uveli smo tehnologiju koja može značajno uticati na rezultate“.

„Supercipela“?

Kako su istraživanja koja su vodili Pitsiladis i drugi pokazala, takozvane „supercipele“ mogu poboljšati ekonomičnost trčanja za više od 6%. Ali efekat je neujednačen među sportistima, pri čemu neki dobijaju znatno veću prednost od drugih.

Ta neravnoteža pokreće sve veće pitanje u modernom sportu izdržljivosti, prema Pitsiladisu: šta se tačno mjeri kada se padaju rekordi?

„Ako pristup tehnologiji počne da odlučuje o ishodima više od fiziologije, pripreme i talenta, onda više ne testiramo samo sportistu. Testiramo sistem oko njega.“

Čak i sami sportisti priznaju promjenu. Nakon pobjede, Save je rekao: „Pobjeda odražava naporan rad iza kulisa, podršku mog tima i ulogu inovacija u tome što mi pomažu da prevaziđem granice.“

Dizajn cipela, u međuvremenu, izgleda da je daleko od završetka. Ono što je nekada izgledalo blizu optimizacije nastavilo je da se razvija, analizirao je Jansen, sugerišući da dalja poboljšanja performansi mogu još uvijek biti pred nama.

Štaviše, Londonski maraton se ne smatra najbržom stazom na krugu. Druge velike trke rutinski postižu brža vremena pod kontrolisanijim uslovima, poput Berlinskog, zakazanog za kraj septembra.

Pitanje možda nije kako se maratonska vremena mogu stalno poboljšavati, već koliko će to poboljšanje i dalje biti ljudsko.