Boris Maksimović, direktor banjalučke izdavačke kuće Imprimatur i jedan od osnivača festivala književnosti Imperativ, već godinama aktivno učestvuje u promociji i razvoju savremene književnosti u Bosni i Hercegovini i regionu. Povodom nedavno završenog festivala Imperativ, razgovarali smo s njim o značaju ovog događaja, domaćim i regionalnim autorima, stanju na izdavačkoj sceni, te o paradoksu savremenog trenutka u kojem, kako kaže, "više ljudi piše nego što čita".
ADVERTISEMENT
Festival Imperativ, koji se krajem maja i početkom juna već tradicionalno održava u Banjaluci, ponovo je okupio relevantna imena iz regionalne književnosti. Ove godine poseban fokus bio je na rezidencijalnom programu, a prvi gost bio je pisac Srđan Valjarević.
„Ove godine imamo tu novinu da odsad postoji i rezidencijalni program za pisce. I prvi gost tog programa je upravo Srđan Valjarević, koji je redovan gost Imperativa i koji je pomogao našim autorima da u Srbiji dobiju neku prepoznatljivost“, kaže Maksimović, naglašavajući koliko znači kada neko „stane iza tebe, kada te preporuči, kada stane u tvoju odbranu“.
Osvrnuli smo se i na nedavno priznanje koje je dobio autor iz njihove izdavačke kuće – Stevo Grabovac, dobitnik NIN-ove nagrade za roman "Poslije zabave."
„NIN-ova nagrada nam je, nema smisla da žalim, neopisivo pomogla. To je nešto što je takav vjetar u leđa, takvo ubrzanje da je to teško opisati na svim nivoima – od konkretnog, prodajnog, pa do simboličnog, kada ljudi konačno počnu ozbiljnije da te gledaju“, navodi Maksimović.
Maksimović ističe da se izdavaštvo, uprkos romantičnim predstavama, u mnogočemu ne razlikuje od drugih djelatnosti.
„Izdavačka kuća je firma kao i svaka druga. Imaš neke kupce, neke dobavljače, imaš krug problema koje naprosto sve firme imaju. S vremenom se moj posao promijenio – sve manje stižem da prevodim, a sve više se bavim administracijom, distribucijom, prodajom... Sve ono što ne zvuči pretjerano inspirativno, ali je naprosto dio posla.“
No, uprkos svim izazovima, rukopisa ne manjka.
„Rukopisa, svaka izdavačka kuća, ne samo naša, ima jako, jako mnogo. Znači, mnogo se piše, možda i više nego što se čita. Ja čak imam tu teoriju – u stvari, to je nekad bila teorija, a sad već stojim iza toga – da se čak više piše nego što se čita“, kaže Maksimović, dodajući da postoje ljudi koji „apsolutno nesvjesni toga šta izgovaraju, kažu da ne čitaju savremene autore jer ne žele da njihov stil utiče na njihovo pisanje“.
Žene dominiraju čitalačkom scenom
Zanimljiv uvid dao je i kada je riječ o profilu čitalačke publike.
„Našu publiku u velikoj, ogromnoj većini čine žene. To ne govorim kao dodvoravanje, nego kao elementarnu činjenicu. Kada gledate narudžbe preko webshopa, 70% ili čak više dolazi od žena.“